Danas slavimo i svi mi koji smo tog petog oktobra ponosno i smelo se borili za promenu i svrgavanje režima koji je ovoj zemlji doneo međunarodnu izolaciju, ratove, inflaciju, propast fabrika, korupciju i kriminal.
Peti oktobar će u srpskoj istoriji ostati zabeležen kao datum koji je kod naroda probudio jedinsto u borbi protiv diktatorskog režima. Danas je mnogo onih koji svesno hoće da opovrgnu značaj 5. oktobra i da od jedne velike pobede, pobede demokratije, naprave farsu. To im ne smemo dozvoliti jer istina je da nije bilo tog 5. oktobra danas ne bi bilo ni Srbije. Problem je što nije bilo 6. oktobra, što smo dozvolili da nas pojedinci ubede da ne trebamo očistiti sav korov po Srbiji, sve ono što je prouzrokovalo da se desi 12. mart, da se desi populizam a ne prave reforme i da danas ponovo budu na vlasti oni koje smo oterali tog 5. oktobra. Oni danas nisu ništa bolji nego što su bili 90-tih.
Promenili su odela i odnos prema Evropi ali su ostali autoritativni populisti koji diktaturom i strahovladom vode ovu zemlju već više od 7 godina. Sloboda medija opet ne postoji. Nema političkih emisija gde polemišu ljudi iz vlasti i opozicije, ti mediji dostupni su samo ovima koji su na vlasti. Na TV i u žutoj štampi dominiraju voždovi „uspesi“, opozicija je za sve kriva, a zemlja nam se rasprodaje u bescenje.
Danas iz Srbije ne odlaze samo mladi, odlaze i ljudi sa porodicama, svih struka, lekari, medicinsko osoblje, profesori, vozači, radici…. Posebno je alarmantan odlazak medicinskog osoblja, kursevi nemačkog jezika su najtraženiji a mi nećemo uskoro imati ko da nas leči.
Čini nam se da smo ko narod i nacija sada dotakli dno, u to su nas između ostalog uverili i radnici namenske iz Lučana koji brane ubice a vređaju članove porodice poginulog radnika, svog kolege tragično nastradalog u eksploziji. Imali kraja tom podaništvu, tim ucenama i nemoralu kojim se hrane i opstaju na vlasti.